Odrast u 600 reči

📷Enric Moreau

Globalno zagrevanje preti da lice Zemlje izmeni do neprepoznatljivosti, da uslove života na njoj učini znatno težim ili čak nemogućim za njene stanovnike. Delikatna klimatska ravnoteža je narušena, a sada je sasvim jasno da je antropogeni faktor tome uzrok. Čovek, dakle. Govorimo ipak o sistemskom delanju, mada ne možemo i ne treba da zanemarimo doprinose nas kao pojedinaca. Sistem traži alternativna rešenja, ne odričući se pritom materijalnog komfora stvorenog na leđima prirode: njenih resursa, živih i neživih bića. Nude se alternativni izvori - za isti životni stil.

A šta ako je promena sistema vrednosti pravi odgovor na klimatske promene? Šta ako najbrže možemo delovati na klimatske promene ako usporimo? Radikalna savremena misao pod nazivom odrast (engl. degrowth), najbrže rastući globalni društveni pokret, predlaže usporavanje - ne delanja, već dinamike savremenog života. Odrast nudi potpunu sistemsku transformaciju ka društvu koje društvenu i ekološku dobrobit stavlja ispred profita korporacija, hiper-proizvodnje i neumerene potrošnje. Pobornici odrasta polaze od uzroka koji su doveli do stanja u kom se planeta danas nalazi, tvrdeći da je višedecenijsko insistiranje na ekonomskom rastu po svaku cenu ta destruktivna sila: nemoguć je neograničeni rast na ograničenoj planeti. Da granice rasta postoje ustanovljeno je još sedamdesetih godina prošlog veka u obimnom istraživanju koje je rezultiralo istoimenim delom (D. Medous, Granice rasta, 1972.) i koje do sada nije demantovano. Štaviše, savremena istraživanja koja koriste aktuelne podatke potvrđuju ta predviđanja ( Dr G. Tarner, Is Global Collapse Imminent? An Updated Comparison of The Limits to Growth with Historical Data, 2014).

Za rešavanje klimatskih promena, tog najvećeg izazova 21.veka, savremeni sistemi predlažu zeleni rast, a odrast predlaže radikalnu transformaciju društva, uz nužnost smanjivanja ekonomije. Ako stalni ekonomski rast nije moguć, alternativa mora biti ekonomski model koji poštuje ekološke granice, uvažavajući pritom potrebe svih. Takav model kreirala je oksfordska ekonomistkinja Kejt Rejvort (Kate Raworth, Doughnut Economics, 2017) nazvavši ga krofna ekomonija, aludirajući na grafički prikaz ovog mogućeg održivog modela funkcionisanja. Krofna ekonomija smešta život između dve ključne granice: ni ispod nivoa osnovnih ljudskih potreba i prava (glad, nepismenost…), ni iznad kapaciteta planete (klimatske promene, gubitak biodiverziteta…).

📷 Scott Webb

Cena imperativa ekonomskog rasta nije samo uništavanje uslova za život na Zemlji. Odrastnici smatraju da je ovaj ekomonski model, uprkos obećanjima dobrog života, zapravo doveo do gubitka kvaliteta života čoveka kao društvenog bića, okrećući ga od zajednice ka individualizmu. Zemlje visokog bruto domaćeg proizvoda, pokazatelja ekonomske aktivnosti, nisu nužno i zemlje u kojima žive najsrećniji ljudi (World Happiness Report). Napuštanje narativa o neophodnosti stalnog ekonomskog rasta, smatraju odrastnici, oslobađa čoveka utilitarističke kompeticije i stalne potrebe da poseduje više. Ovaj beskonačni proizvodno-potrošački niz rezultira devastacijom prirode s jedne, i frustracijom savremenog čoveka s druge strane. Jer sistem je i postavljen tako da nikada nije dovoljno, da se uvek želi više. Ako rast obećava „ferari za sve”, jednom ako se to i dogodi, ferari prestaje da bude ferari, a kreira se novi predmet želje.

Bez veštački kreiranih potreba, materijalni prohtevi čoveka se smanjuju. Smanjivanje proizvodnje znači i smanjivanje potrošnje, a posredno i smanjivanje emisija štetnih gasova, kontaminacije prirode i devastacije zajedničkih resursa. Odrast predlaže lokalna rešenja u funkcionisanju, snažeći male zajednice i vraćajući čoveka njegovoj biti socijalnog bića: urbane bašte, zajednička dobra, direktna demokratija, smanjivanje rada, pojednostavljena mobilnost, zadruge, lokalni izvori i razmena energije – kao samo neki od mogućih modela uspostavljanja sadržajnijeg i održivijeg života na planeti.

Da ova utopija postaje stvarna, govori i činjenica da premijerka Finske predlaže smanjivanje radnih sati, dok je Amasterdam (u rešavanju ekonomskih posledica izazvanih pandemijom Covid 19) već krenuo da primenjuje principe „krofna ekonomije”. Pred odrastom, koji već uveliko uvažava i aktivistička i akademska javnost, ostaje da pokaže da li manje zaista znači više.
🍐
autorka teksta: Milica Glogovac