Dan je spaljen

Dan je spaljen

Posle nekoliko friških dana u prelepim zelenim slovenačkim planinama letim ka Podgorici. Pilot nas pre sletanja proceduralno obaveštava o visini i brzini, uz informaciju da je „trenutna temperatura u Podgorici je 42 stepena celzijusa“. Ni on ne krije emociju zbog ovog podatka, uprkos formalnosti saopštenja. Već osećam nelagodu i zamišljam nivo prženja sunca u onih 100 metara koliko je potrebno preći preko piste do ulaza u zgradu. Bilo je baš kako sam zamišljala – nepodnošljivo. Pomislim samo, kako li je ljudima, aerodromskim radnicima koji na ovom usijaloj betončini i asfaltu dane provode…

Mama me čeka, ne radi joj klima u autu. Jedva se iskobeljamo sa prepunog aerodromskog parkinga, obe već preznojene. Najzad se pokrenemo, širom otvaramo prozore ali osveženje koje stiže i dalje ne osvežava. Vrelo je. Dugački pravac ka gradu od aerodroma prati Ćemovsko polje, gledam sprženo drveće, čuvene podgoričke krive borove osuđene na čistinu i jak vetar. Sad i na vatru. Kilometri sprženog rastinja zloslutne, beživotne smeđe boje. Mama ne zna kad je tačno to igorelo ali misli da je ove godine. U autu je i dalje pretoplo, od pogleda na spaljene prizore suši mi se grlo i suze mi oči.

Kakav prizor, kakav osećaj. I to pravo iz sveže zelenog raja planinske Slovenije. Pravo sa bujnih prečistih rečica iz kojih može da se pije voda. Pravo sa prizora preterano doteranih domaćinstava, kućica sa drvenim oplatama, crvenim cvećem i ljupkim vrtovima punim povrća i cveća… Pravo u distopiju. Ovako zamišljam apokalipsu. Ali ona više nije sutra, ona je danas.

U daljini se vide brda iz kojih kulja dim. Mama mi kaže da gori na primorju. Zatvoren je put ka Cetinju, gori i tu. Razbuktavaju se brda koja okružuju podgoričku ravnicu. Osećaj je sve gori. I gori! Stižemo kući, zatvaramo se, pratim crnogorske portale, pokušavam da shvatim gde sve gori. Buljarice…Čanj… Kokoti… Piperi… Kuči….Nikšić…Bijelo Polje…Malo brdo…Jbt! Napolju vazduh postaje sve vreliji, dobija jezivo crvenu boju, već se uveliko ne može disati i zatvaramo se u kuću, pod klimu. Jedino što možemo.

Kao luda pratim šta se dešava. Stigla je pomoć iz Srbije. Najavljuje se za ujutru pomoć iz Hrvatske. Zatražena je pomoć NATOa. Vetar duva kao da ga zla sila baš sada šalje, a bliži se noć i slutimo svi da neće ići na bolje. Izvirujem povremeno napolje…gori. Ne spavam i cele noći osećam spaljeni vazduh u nozdrvama, ćerka kašlje i brine me to, jeziva mi je nemoć koju osećam, bol koji osećam zamišljajući kako u plamenu nestaju svi ti oblici života, oni koji će ući u statistiku kao broj hektara, ali i oni koji neće ući u statistiku…Brojim i svako drvo i svaki žbun i svako me gnezdo zaboli i životinjica svaka i boli me što se, čini se, ljudi golim rukama bore da obuzdaju tu podivljaju silu. Kako li će posle ovoga, bez tog zelenog štita izgledati život u ovom već prevrelom glavnom gradu Crne Gore?

Ne mogu sad o tome ko je kriv. Jeste, kriv je kapitalizam. Kriv je za klimatske promene. Klimatske promene znače previsoke temperature. Previsoke temperature znače sve ređe i lako zapaljivo već suvo rastinje koje još lakše rasplamsa jak vetar i tako u nedogled. Jeste, kriva je politika. Što nije na vreme štitila što joj je u poverenje dato. Kriva je ona višedecenijska vlast koja je bezočno jahala prelepu Crnu Goru, silovala je i čerupala, sve da bi sebi i svom kompleksaškom alavom apetitu udovoljila. I ja sam kriva što sam avionom letala evo sad iz Slovenije i time doprinela emisijama štetnih gasova koji onda za posledicu donose globalno zagrevanje, ok. Svi smo krivi. Ali ne mogu sad o tome ko je kriv.

Dozvolite da me samo boli. Da otplačem što je pogorelo i ono malo šume na jugu Crne Gore. Što su pogoreli svi ti zeleni životi, od kojih i naši zavise... Čitala sam davno kako je šuma živ, celovit sistem. Kako drveće jedno sa drugim komunicira. To mi je bio jedan od najfascinantnijh uvida u životu. Razmenjuju informacije korenjem, preko gljiva. Hrane bolesno drvo šaljući mu nutrijente, majka drvo brine za svoje mladice, javljaju jedni drugima ako ide recimo najezda insekata, da krenu da luče kiselinu koja će ih odbiti… Zamišljam šta je drveće jedno drugom javljalo dok je na sve strane gorelo? Da li je vrištalo? Da li je plakalo?

Dozvolite da plačem i ja zbog hrabrosti ljudi koji su se sa vatrom borili. Vatrogasci. Oni koji rizikuju živote, često angažovani samo tokom letnjih meseci. Dozvolite da me peče strah ljudi, malih ljudi koji su branili svoje od ogromne stihije.

Dozvolite da ridam zbog čoveka, vojnika koji je izgubio život vozeći cisternu sa vodom u nepristupačne predele požarom zahvaćene, da ridam zbog njegove žene jer znam kako se oseća, zbog četvoro dece koji su bez oca ostali. Dozvolite da se molim za teško povređenog čoveka koji leži na intenzivnoj nezi.

Iz podvesti mi je isplivala rečenica… „Dan je spaljen“. I mori me danima. Na Cetinju se nekada davno održavalo Cetinjsko bijenale. Svake dve godine izložba savremene umetnosti koja je angažovala ceo neveliki grad. Verujem da je ovaj nesvakidašnji povremeni događaj jedan deo mene formirao, a zabavno je bilo svedočiti iščuđavanju meštana ekscentričnim performansima, intervencijama u prostoru, interaktivnim postavkama koje su nama, deci, bile beskrajno razmaštano igralište. Jedne godine je na tablama umesto imena ulica, a u istoj formi i istom fontu, po celom Cetinju bilo pokačeno „Dan je spaljen“ ili „Noć je spaljena“ ili „Grad je spaljen“ i ne sećam se šta je sve spalio taj zaneti savremeni umetnik ili umetnica. Ali izgleda da je, kako to umetnici često umeju, tada video dalje od svih nas.

Crna Gora je spaljena i dozvolite da me zbog toga duša boli.

🌲
autorka teksta i fotografija: Milica Glogovac