Bolje malo sutra

/Ovo je jedna od autorskih kolumni Milice Glogovac koja je originalno objavljena 27.11.2024. u web izdanju magazina Elle Srbija (izdavač Mondo Inc.), a tokom zime 2024/25. uklonjena sa sajta, istovremeno sa otkazom koji je uručen Tari Đukić, web urednici sajta elle.rs, u decembru 2024. godine. Svoj novi siguran dom tekstovi sad imaju u okviru platforme plavoizeleno.rs, a borba za pravedniju i zdraviju Srbiju se nastavlja./

Kad smo bili sasvim mali, sećate li se, zamišljali smo da nam odrastanje donosi potpuno ludilo od života. Ono, odrasla si osoba, sve ti jasno, sve možeš, sve je lako. Rasli smo stasavali i učili učili učili da budemo najbolji najbolji najbolji. Zaposlili se onda, duboko verovali da će nam biti sve bolje što više budemo radili. Dva posla? Daj. Nespavanje? Može. Mobing? Ne znamo ni šta to znači tada. Dalje. Ideš ne osvrćeš se duboko veruješ da samo ako još malo budeš radio i još malo  se trudio ta budućnost je tvoja, neminovno, eno je,  svetla i udobna. Jer kako dan po dan odmiče, ti sve više znaš sve više imaš sve više rasteš sve bolje razumeš. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduješ.

I tehnologija napreduje, razvijamo se, napretku hrlimo. Genocid je reč neživa, a ti se slikaš pored spomenika u Berlinu, gledajući zamišljeno u daljinu. Ratovi su bezumni oni isto prošlosti pripadaju nema šanse da nas tako nešto opet sastavi u ova moderna vremena. Jer čovečanstvo je bolje, mudrije.  Lično, pitanje je trenutka kada ćeš sresti ljubav svog života i potom imati onaj nasmejani život, sve u skladu sa paternom koji si zacrtala ti, i tvoji pre tebe.  Sve jasno, sve bolje. Sutra je uvek bolje.

Kad godine počnu da se pišu dvojkom jasno je da su promene već tu, da je bolje sutra upravo stiglo i međ ovaj narod napaćeni. To je to nema nazad nebo je granica. Propustila si peti oktobar, „nemiri su sačekaj još malo..“ pa dolaziš desetog oktobra.  Odere te taksara sa železničke naivnu oma, al dobro šta sad. Stižem s promenama, tako sam time posle sebe zabavljala. Stupam nogom na FPN, predavanja su strahovito dosadna a Beograd strahovito uzbudljiv.  Izlaze Munje, menze su nikakve al jeftine, izlasci se završavaju sutra u kafani Široko srce u Brankovoj, Bulevar je krcat tezgama, Zelenjak i Kamenička potpuno razuzdani, Sačulatac postoji. A Đinđić je živ.

Ide baš lepa godina, 2008. Septembar je i ludim srećnim sticajem okolnosti evo mene u Njujorku. Alo! Berza je kao pala, ja se kao pravim da razumem šta to znači. Predizborna je atmosfera a ja ponosno šetam bedž sa Obaminim likom, stojim na Ground Zero i prilično blentavo poziram pored mesta gde su nekad bile Bliznakinje. Planiram kako ću čim se vratim u Beograd obaviti šta imam i eto mene nazad Njujorku grade, vizu sada imam, nazirem poslić u šanku vinskog bara u četvrti Little Italy i već vidim te svoje keribredšoizirane dane koji dolaze. Skoknuću samo do Srbije, da mahnem, pozavršavam… Ah, kako je Beograd bio blizu sa te nulte tačke u Njujorku. Oh, koliko daleko je Njujork iz perspektive beogradskog gsp-a. Imam 26 i gledam nebo, iz bunara. Đinđić – više nije živ.

Te 2012. godine niko ne veruje da bi se tako nešto moglo dogoditi. Ma nema šanse. Kosta snima svoj prvi film, ja izigravam pi-ara, Nebojša se tu negde vrzma i proziva me da nosim čakšire za tada moderne baggy farmerke. Ljubav nije ni u naznakama, ali se zato  sa seta ispod Brankovog mosta vidi se osvetljeni bilbord sa Tominim likom, preti, u naznakama.  Ko bi pomislio šta će se sve sutra dogoditi.

12 godina kasnije

Da je ovo film bio bi sada onaj rez. 12 godina kasnije, šta?  Pa, stasalo čudovište. Najelo se, od moći zadriglo, od love štrokavo, od nesvesti bahato i sve je alavije.  Prste svoje neuke gura gde ne sme, ne treba i ne ume. Gleda u bisere, zverina, ne zna šta bi s njima. Nego pomije bira, kako zverima i priliči. Pomije bira, pomije njuškom gura. Nadima se od svemoći, ždere, ždere sve pred sobom. Daj još daj brže daj jače daj bolje. Daj decu, mlade daj, šume reke daj.  Daj, laži daj, gutaj sve, prevare isto može, štrpni očerupaj oderi. Fušni ovde, zakini tamo. Ovde anker onde nosač, ala je lep ovaj svet.  Ide levijatan, ide nebiće bezumno pravdu gnječi, slobodi se ruga, izgubilo potpuno i meru i veru. Razuzdana halapljiva masna stoglava aždaja ruši sve pred sobom. Istoriju ruši, mostove ruši, dušu nam uruši ne zna više gramziva gde udara, a gde udari poništava. Melje, mrvi pa se kašicama krvlju umrljanim hrani. Da još poraste, blago majci. Gnječilica hladna presa drobilica.

Država, to je vaše sklonište, vaše utočište, vaša streha građani!  Priđite, šćućurite se pod njene skute!  Ne brinite ništa, ona je tu za vas, da vas štiti i čuva! Država, to je vaš zaklon. Država, to je vaša nadstrešnica.

2024. je.  Tramp je ponovo predsednik Amerike. Genocid je u riltajmu. Rat je u sred Evrope. Klima je sjebana načisto. Žene u Avganistanu više i ne govore. U Sudanu je pomor glađu. Preti se nuklearnim oružjem. Radikalni fušeraj vladajuća nam je ideologija, i estetika.

Da ovo čitaju ja ushićena brucoškinja 2000, ili entuzijastična reporterka 2008, ili bezbrižna pi-arka 2012… Šta bi one rekle? Bolje sutra? Bolje malo sutra.  Ja, zabrinuta singl majka 2024. gledam u nebo, izvirujem – ispod nadstrešnice.

🦅
autorka teksta i fotografija: Milica Glogovac